Svila je prirodno proteinsko vlakno, od kojih neke mogu biti istkane u tekstil. Najpoznatiji tip svile dobija se iz čaura, kokona, larvi dudove svilobube koja je odgajana u zarobljeništvu. Sjajnog izgleda, zbog čega je i cenjena, koji potiče od trougaone, prizmaste, strukture koja omogućava svilenoj tkanini da prelama svetlost iz različitih uglova.

Prema kineskoj legendi istorija svile započela je 2640. godine pre Hrista, u vrtovima “Žutog cara” Huan Dia.

Znatiželjan šta to uništava lišće njegovih stabala duda, poslao je u park svoju suprugu Hi Ling Li.  Na granama je otkrila bele bube koje su prele sjajne mekane čaure. I kako priča kaže, jedna čaura je slučajno upala u njen vreli čaj i niti su se razmotale.

Iz čaja je izvukla jednu jedinu dugačku nit. Svila je “rođena”!

O atraktivnosti i popularnosti svile kroz istoriju govori i činjenica da je glavni trgovacki put od Azije do Evrope dobio ime baš po njoj: “Put svile”.

Gde god je došla bez nje se više nije moglo. Svila je postala i ostala tkanina koja je zbog svoje lepote, lakoće, sjaja i specifične osobine da leti hladi, a zimi greje, jedinstvena i nezamenjiva u svakom vidu upotrebe.

Dva monaha su uz podršku vizantijskog cara Justinijana I uspešno prokrijumčarila jaja svilene bube u Vizantijsko carstvo. Taj događaj iz šestog veka doveo je to toga da Vizantija započne samostalnu proizvodnju svile, a za kratko vreme uspevaju da stvore monopol u Evropi.

Monasi su krenuli u Kinu oko 551. godine. Dok su bili u Kini, posmatrali su složene metode za uzgajanje svilenih crva i proizvodnju svile. Ovo je bilo ključno za razvoj, jer su Vizantijci prethodno mislili da je svila napravljena u Indiji.

S obzirom na to da su odrasli svileni crvi prilično krhki i da se moraju konstantno držati na idealnoj temperaturi, da ne bi propadali oni su koristili svoje kontakte kako bi krijumčarili jaja svilene bube ili vrlo mlade larve, koje su sakrivale u svojim bambusovim štapovima. Grmlje duda koje je bilo potrebno za ishranu buba, najverovatnije su doneli monasi ili su ga Vizantijci sami već ranije nabavili. Procenjuje se da je čitava ekspedicija trajala dve godine.

Ubrzo nakon ekspedicije stvorene su fabrike svile u Carigradu, Bejrutu, Antiohiji, Tiru i Tebi. Vizantija je uspostavila svoj, dok je razbila kineske i persijske monopole. Svilena odeća, naročito ona koja je bila obojena u carsku purpurnu boju, gotovo uvek je bila rezervisana za elitu u Vizantiji, a njeno nošenje je bilo kodifikovano zakonom. Proizvodnja svile u regionu oko Konstantinopolja, posebno u Trakiji u severnoj Grčkoj, nastavila se i do danas.

Svila kao tekstilno vlakno ima vrlo dobre i zdrave kvalitete.

Vrlo je prijatna za kožu, odvaja vrućinu ili suvišnu vlagu, ima vrlo veliku nateznu tvrdoću (u istim dimenzijama jača je od čelika koristi se kod supersoničnih aviona, gume kod profesionalnog biciklizma itd.).

Imaju veliku rastezljivost (oko 20-25%), čista svila je teško zapaljiva, izolator je i zdrav materijal jer je antialergik.

Svilena posteljina odvraća mikroorganizme.